ЕПАРХИЈА ВАЉЕВСКА

АРХИЈЕРЕЈСКО НАМЕСНИШТВО ПОДГОРСКО

ДОБРО ДОШЛИ НА ЗВАНИЧНИ САЈТ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕНЕ ОПШТИНЕ ОГЛАЂЕНОВАЦ

О СЕЛУ ОГЛАЂЕНОВЦУ

     Положај села. Оглађеновац је на обема обалама реке Уба. Село је распоређено по долинама потока, увалама и вртачама, а никако није изнето на плећа појединих брда. Земљиште је брдовито и по селу гранају се огранци Влашића и Јаутине, чији су висови средње висине, стрмих страна и пошумљених. Земљиште је кречњачко и од секундарних кречњака и где се јављају по површини, као до Каменице, туда има и вртача.

     Изворима је село врло богато, нарочито је богат северни и средњи крај. Око Уба има доста извора, сви су слаби и преко лета пресушују. Главни извори су: Стублина, Изворац, Чесма, Ашковића бунар, Јанковића бунар и др. Од текућих река су: Уб, који пролази северним делом села и долази из суседне Миличинице; Река, која извире под Дивљаном изнад Горње Буковице; Јаућански поток, који протиче поред Ераковића засеока и утиче у Реку. Сви потоци пресушују преко лета, због чега да није извора, и у последње доба бунара, село би трпело знатну оскудицу.

     Земље и шуме. Зиратне земље су око кућа, низ Реку и нешто мало око Уба. По висовима појединих влашићских косаница има на места по која ливада, која је новијег порекла, апо јаућанским готово и нема. Земље су у опште посне, суве, плитког дна и тек кад се редовно натиру могу дати приличан род. Ове су земље подесне за стрмнину и воћњаке, а где су песковите и утрине подесне су и за винограде, којих у селу има доста. Најбоље су ливаде при ушћу Реке у Уб.

     Шуме од лиснатог дрвета има у изобиљу. Они су јаућански висови пошумљени, а тако исто и стрмените обале реке Уба. Више од половине села  је под шумом, које има и сувише за огрев, грађу као и за продају. Сва је готово Јаутина сеоско добро, а на много места по селу и поједине јаче породице имају своје заједнице у испустима или у шуми.

     Тип села. Оглађеновац је село разбијеног типа. Сеоске су куће раздељене по засеоцима. Засеоци су велики, куће су им на растојању од 30 - 50 метара с великим окућницама и обично око извора и њихових потока. Засеоци су или близу један другога или су сувише удаљени, средње растојање варира од 50 - 1500 метара. Главни засеоци су пошавши од Јаутине, па на запад: Ераковићи, Бражђани, Дубљани и Кесери. Ова четири засеока су на десној обали реке Уба и чине за се прави Оглађеновац, а на левој страни реке Уба је пети засеок Влашчић, који је сав у Влашићу и најрастуренији.

     Подаци о селу. Према списку села ваљевске епархије из 1735. године Оглађеновац (Глађиновац) имао је 20 домова. Оглађеновац је према харачким записима из 1818. године имао 51 дом са 59 породице и 125 харач личности. Према попису од 1866. године имало је 88 домова са 743 становника, докле према попису од 1874. године био је 91 дом са 743 становника. Према попису од 1884. године било је 98 домова са 806 становника, докле према попису од 1890. године било је 106 домова са 887 становника. Према попису од 1895. године имало је 118 домова са 926 становника, докле према попису од 1900. године било је 130 домова са 1024 становника. Годишњи прираштај од 1866. године је 9.6, а процентуално 1.12 %.

     Име селу. Име села везано је у народу за причу о куги. Тако прича се да је пре 300 година прешла преко овог села куга и свега га појела - оглодала, те по томе је село добило прво име Оглађен, које се доцније променуло у Оглађеновац.

     Имена засеока добила су имена или по месту насеља или по презименима појединих породица. Браздом се зове коса, која дели воду рекама: Каменици и Оглађеновачкој Реци па је отуда дошло име засеоку који се населио по падини косе и појединим поточићима и увалама. Дубљем се зове увала испод Дивљана и буковачких висова, а то је најшире и најлепше сеоско пољице, по чему је и засеок добио име. Влашчић је име по насељењу у Влашчићу, источној коси планине Влашића, чија се највиша тачка Коњски Гроб налази над овим селом и Бресницом из округа подринског. Ераковићи и Кесери су презименска имена.

     Порекло становништва и оснивање села. Оглађеновац има своју велику прошлост, јер га већ налазимо у списку села ваљевског округа из 1737. године. Као најстарији крај села рачуна се Влашчић и сматра се, да је одвојен од Оглађеновца, и да су се старе оглађеновачке породице иселиле у Тамнаву и Срем. Најстарија породица у селу, за коју се не зна, да се од куда доселила, јесте Гајића у Влашчићу; њима су род Антићи и Петронићи и славе св. Николу.

     Први су се доселили у село Бражђани и Дубљани, који су сви од 4 брата, досељена из морачке нахије у Црној Гори, баш управо од манастира Мораче, у другој половини 17. века. Кад су се ове 4 породице доселиле, оне су по одобрењу сеоског спахије заузеле места ранијих породица, које се пре тога времена спустиле негде у шабачку нахију. Бражђани и Дубљани славе св. Алимпија.

     Пред крај 17. века спустиле су се 2 породице данашњих Ераковића из села Семегњева, у Старом Влаху, старином са Његуша у Црној Гори; њих је по разним презименима: Јанковићи, Пејићи и Ераковићи, славе св. Јована. Старог Ерака довели су Турци и населили прво у Јаутини при извору Потока, где су и данас његови потомци.

     У првом аустријском рату доселили су се с Грахова у Црној Гори због крвне освете два брата Васића и од њих су сви Васићи у Дубљанима и Кесерима. Васићи су и: Милатовићи, Јургићи, Спасојевићи и Ашковићи; славе св. Јована.

     Кесери су досељени, кад и Васићи, из Доњег Колашина, а од породице од које су Кесери у Голупцу и по дригим разним селима ове области и Посавине. Кесерима се зову: Илићи, Ивановићи, Нинковићи и Марковићи, а од њих су Бркићи у Вукошићу у Посаво - тамнави и још неки по другим селима исте области, јер су се много расељавали. Кесера има и око Бајине Баште, где су се и прво били настанили; славе Ђурђиц.

     Сви су остали познији досељеници, досељеници после 1820. године. Беловуковићи су из Босне, од планине Козаре, а род су Беловуковићима у Месарцима, Прову и Равњу, округугу подринском, славе св. Јована. Дамњановић је из Јакља округа ужичког и призетио се у Васиће, слави св. Јована. Грујић је из Чајетине у Старом Влаху и призетио се у Ераковиће, слави Нову Годину и св. Јована. Марковић се призетио у Јанковиће (Ераковиће) а доселио се из Кремена, слави св. Николу и св. Јована. Нинковић у Кесерима је из Врагочанице, слави св. Јована Милостивог и св. Ђурђа. дамњановић је из Овчине, доселио се као слуга, слави св. Јована. Којић је из Осата, доселио се као мајстор, слави св. Лазара. Радојичић из Толисавца у Рађевини, доселио се као мајстор, слави св. Алимпија. Јанковић је из Босне, слави св. Николу.

     Занимање становништва. Оглађеновчани се углавном баве земљорадњом, али код њих је јако развијена воља за гајењем стоке, воћа и винограда. Занате радо изучавају и њима се одају, па их раде по селу или по суседним селима, а доста их се одаје и на трговину, те се с тога радо сасељавају у градове. У новије време отпочели су сећи и шуму и продавати је у грађи или у дрвима за огрев.

Претходни текст је преузет из књиге Колубара и Подгорина аутора Љубомира Павловића.

Питања и коментаре везане за овај сајт слати на info@malikorak.org.rs.                                      
Последња измена 02.04.2014

Copyright © drgajic 2006.

Сва права задржана.