"Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које
јечи, или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све
знање, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам
тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи. Љубав дуго трпи,
благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не
пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се
неправди, а радује се истини, све сноси, све верује, свему се нада, све трпи.
Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће
престати. Сад остаје вера, нада, љубав, ово троје, али од њих највећа је љубав. "
Прва посланица светог апостола Павла Коринћанима,
глава 13
"А били смо најпре у недоумици! Исток је мислио да смо запад, а запад да смо
исток. Неки од нас су погрешно схватили наше место у овом сукобу струја па су
викали: Ми нисмо ни једна ни друга струја; А неки да смо ми искључиво једна или
друга! А ми смо Срби, кажем ти Иринеју, судбином предодређени да будемо исток на
западу и запад на истоку, и да признајемо изнад себе само небески Јерусалим. А
на земљи - никога!"
Мишљење Светог Саве о улози Срба и Србије
изречено игуману Иринеју далеке 1221. године
"Био сам уз вас у најтежим данима. Заволео сам вас, јер сам на делу видео људе из
вашег народа у самој борби и у критичним часовима, у којима се открива истински
карактер једног народа. Али видео сам и ваше недостатке, недостатке који су се
страховито умножили после рата. Ако им не нађете лека, неке од ваших мана биће
за ваш народ смртоносне. Ја не бих био ваш пријатељ ако вам не бих довикнуо
ЧУВАЈТЕ СЕ! и кад вам, поред врлина које су стварне и лепе, не бих као у
огледалу указао на ваше рђаве стране. "
Др. Арчибалд Рајс професор Универзитета из Лозане
и велики пријатељ
српског народа у поруци Србима након првог светског рата
1928.год.
"Дивно је се Богу молити свуда и на сваком месту и молити се
Богу без престанка. Молити се
Богу није тек тако. Важно је да кад уђемо у цркву
вежемо свој ум са Богом. Црква није обичан простор, већ је црква кућа Бога
живога. Зато је важно да наш ум из цркве не изађе напоље. Наше понашање у цркви
мора да се разликује од нашег свакодневног понашања напољу. Јер много смо
напољу, а мало у цркви."
Из беседе Епископа
ваљевског Господина Милутина на дан Св.
Великомученика
Прокопија 21. јула
2007. год. у оглађеновачкој цркви
"Оглађеновац, Богу хвала, може да послужи за пример у
читавој нашој епархији по активностима које се обављају око цркве. Драго ми је
да видим и младе људе окупљене овде, на игралишту. Црква је народна црква, она
живи за народ и за сваку је похвалу што је ставила младима на располагање ово
игралиште.
"
Епископ шабачко-ваљевски
Господин
Лаврентије приликом
посете
